Sanoja: Djordje Balasevic. Ilona.

Jednog leta, s kraja sveta,
vozio sam putem sivim.
Ja sam putnik, od tog zivim.

Samo je podigla taj prstic svoj i ja sam stao, otvorio njoj.
Ona je andjeo bila, sa greskom - bez krila, moj san, moja
Ilona, jos se secam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i svi oni momci?

Ilona, tvoja je slika moja ikona.
I cim se dignem ja joj namignem
i uvek tako pocne dan.

Dobro guram, kroz zivot buran
i mada zivim dosta sretno,
ja nemam nikoga konkretno,

uz kog bi bio i sretan i lud
i tako miran i siguran svud,
ja nemam nikog da masta i prica mi svasta svu noc kao moja
Ilona, jos se secam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i kapetan Kuka?
Ilona, tvoja je slika neka moja mala ikona.
I cim se dignem ja joj namignem
i uvek tako pocne dan.

Slabo pricam, bas nisam vican,
al' sad reci idu same.
O, zivot pise ljute drame:

Ja znam detalje, sitnice o njoj,
al' ne znam adresu, telefonski broj,
il' nesto slicno po cemu bih saznao gde li je sad izvesna

Ilona, jos se secam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i svi oni momci?
Ilona, tvoja je slika neka moja mala ikona.
I cim se dignem ja joj namignem
i uvek tako pocne dan.

Lutko lepa, dobar dan...