Sanoja: Djordje Balasevic. Medena vremena.

Bilo je to sezdeset-seste, pamtim tacno u cas
jer se u Engleskoj igralo svetsko prvenstvo bez nas.
I nema vise igraca k'o sto je bio Geoffrey Hurst.

Znao se red, subotom uvek preko ograde skok.
I vec smo svi na igranci uz grupu "Elektro-sok".
I nema vise ni svirke k'o sto je stari dobri rock.

Svi smo mi voleli izvesnu Martu, citavo drustvo i ja i moj brat.
Bila je najblja cura u kvartu, za njom smo lomili vrat,
zbog nje bi vodili rat.

Hej, medena vremena (medena vremena),
esto mislim na vas.
Nije bilo da nema (nema da nema),
sve je bilo uz nas.

Bio je tu frajer u jakni, crni skaj, zadnji krik.
Spram tog je momka Frankenstajn sasvim prijatan lik.
O, nema vise baraba kao taj preruseni bik.

Odjednom, dripac je stao pred Martom,
igru je trazio znali smo to.
Zar nasa ljubav da igra s tim skartom?
Ne, tad je pukao grom i tad je nastao lom.

Hej, medena vremena (medena vremena),
cesto mislim na vas.
Nije bilo da nema (nema da nema),
sve je bilo uz nas.

Bio je to lokalni sukob, mali gradjanski rat
u kom je najgore prosao onaj dzukac na sprat.
O, vise niko ne tuce k'o sto je tukao moj brat.

Secam se Martinog brizljivog lica,
nezno mi dotakla slomljeni nos.
Rekoh joj: "Nista, ma to je sitnica,
nek te ne pogadja, pa to se dogadja!"

Hej, medena vremena (medena vremena),
cesto mislim na vas.
Nije bilo da nema (nema da nema),
sve je bilo uz nas.

Hej, medena vremena...